Илијина Илијада


Свој богат сликарски опус Илија Башичевић је поделио у циклусе у зависности од тема које су приказане на сликама

Најбројнији је циклус АПОКАЛИПСА са темaмa из Библије, нарочито из Старог завета и Откровења по Јовану, затим следи циклус са темама из српске средњевековне историје, потом следи циклус ИЛИЈАДА, који је аутор врло духовито тако назвао по свом имену и нема никакве везе са Хомеровом Илијадом, циклус ЛЕТЕЋИ, циклус ПТИЦЕ, те циклус обележен од стране аутора словом Г, где су заступљене теме из свих напред наведених циклуса, али у овом случају су све слике рађене углавном техником гваша.

Пред вама се налазе слике из циклуса ИЛИЈАДА, наравно не све него само оне које се налазе у фонду музеја. Реч је о 35 дела, од којих су 29 слика рађене техником уља на различитим материјалима, док је шест радова рађено техником гваша.

ilijina ilijadaПоједини аутори сматрају овај циклус циклусом у коме се Илија подсмева и изругује својим комшијама из Џигуре ( локални назив за улицу Вука Караџића у Шиду у којој је уметник живео ), представљајући их са псећим главама, како се шепуре по улици пуни себе, арогантни без покрића. Други пак аутори сматрају да је Илија веома волео своје Џигураше, те је за њих створио посебну планету, Илијаду на којој они уживају у свету скројеном по њиховој мери. Вероватно су у праву и једни и други, јер је сигурно међу Илијиним комшијама било и оних којима се подсмевао, али и оних које је искрено ценио и желео им бољи живот од онога какав у том тренутку воде.

У свим Илијиним циклусима, па тако и у ИЛИЈАДИ видимо фигуре постављене на слику плошно, без перспективе, фигуре као разбацане у простору у коме не владају закони гравитације какви важе на земљи. На сликама не налазимо никакву ближу нити временску нити просторну одредницу која би нам помогла у одгонетању места и времена збивања радње на слици. Такође, сви ликови су крајње деперсонализовани, без икаквих личних одредница, па иако Илијини савременици тврде да знају који је комшија из Илијине Џигуре насликан са главом пса јер је , по аутору, имао такав карактер, ми то не можемо ни по чему на слици закључити, него нам само остаје да верујемо у тврдњу Илијиних савременика ( или не ).

У сваком случају реч је о најинтимнијем циклусу овог уметника чијим чарима вас препуштамо овом изложбом.


O паралелним(сликарским) реалностима

Запис о сликама из циклуса Илијада Илије Башичевића Босиља из уметничког фонда Музеја ,, Илијанум“ у Шиду

Kолико Илија заправо постоји

Свет мистерије остаје светом мистерије све док се за њега не нађе једноставно објашњење, речи су историчара уметности Димитрија Башичевића које врло тешко могу бити примењиве на животни и уметнички случај његовог оца, Илије Башичевића, потоњег уметника Илије Босиља.

Прича о  шидском паору Илији Башичевићу Босиљу који у својој 62. години(1957)—у тренутку када му је у јеку формирања земљорадничких задруга држава одузела  земљу- егзистенционално условљеном игром умножавања идентитета, добија свој алтер-его у лику прослављеног сликара Илије Босиља, испричана је већ много пута и тој се причи мало шта може додати. Илија као човек није био неинформисан о уметности: поседовао је свест о свом суграђанину и савременику, сликару  Сави Шумановићу ( уосталом, у истом реду кандидата за смрт из којег се Шумановић није вратио, налазио се и Илија са своја оба сина); Илијин старији син, Димитрије био је познати историчар уметности, управник загребачке Галерије примитивних умјетности- такође, као уметник  познат  по псеудониму Мангелос. Додатно, ваља нагласити и то да је  Илија доста путовао. Посетио је многе велике Музеје. Ипак, његов однос према уметности одувек је био прилично амбивалентан. Будући један од најистакнутијих и најимућнијих ратара у шидском крају, он је уметност и уметнике поштовао, али их, благо речено, истовремено није сматрао претерано корисним члановима друштвене заједнице.

Босиљево сликарство углавном је тумачено његовом биографијом- овакав приступ условио је чињеницу да је истина о Илији (као) човеку углавном замагљивала истину о њему  као (о) сликару. Уосталом, Илија(као) човек и Илија сликар уопште (и) нису исте особе. Већ од првог узимања четкице у руку Илија је поседовао изразиту свест о себи као о сликару. Нимало лишен стваралачке сујете, он напросто није прихватио да га, било у животу било у уметности сматрају или доживљавају губитником. Поражен у животу, он је све своје менталне и физичке снаге усмерио ка својој будућој победи. Као бићу које се духовно, интелектуално и емотивно стално развија – човеку се не може оспорити право на ново рођење; тако је и формалном смрћу Илије земљорадника, дакле рођен нови човек:

Илија сликар!

О њему  као (о) сликару. Уосталом, Илија(као) човек и Илија сликар уопште (и) нису исте особе.  Већ од првог узимања четкице у руку Илија је поседовао изразиту свест о себи као о сликару. Нимало лишен стваралачке сујете, он напросто није прихватио да га, било у животу било у уметности сматрају или доживљавају губитником. Поражен у животу, он је све своје менталне и физичке снаге усмерио ка својој будућој победи. Као бићу које се духовно, интелектуално и емотивно стално развија – човеку се не може оспорити право на ново рођење; тако је и формалном смрћу Илије земљорадника, дакле рођен нови човек: Илија сликар!
И њих двојицу једноставно (више)не би требало мешати.                


O границама између (не)видљивих светова

Природа и уметност су две потпуно различите ствари
Пабло Пикасо

Kao што у животу не постоје случајности - јер се све што се дешава увек дешава с неким разлогом - тако их не може бити ни у уметности. Од оног шта видимо увек је много  битније оно чиме гледамо .  За сликара Илију Босиља виђено/видљиво од првог тренутка било је потпуно ирелевантно. Властитој интуицији Босиљ верује више од пуке појавности. У његовом сликарству визуелизација света јесте унутрашња визуелизација, чији се карактер умногоме може изједначити са ритуалним. У Илијиној уметности присуствујемо прожимању унутрашњих и спољашњих световa - пре тога сасвимнепознатих у нашем сликарству.

Босиљ зна како су унутрашњи светови одувек куд-и-камо сложенији и комплекснији од спољашњих. Не одвија ли се, по Јунгу, највећи део нашег психичког живота управо у несвесном (неосвешћеном). Капацитети човековог мозга, и уопште човек као органска конструкција, искоришћени (освешћени) су не више од 30-ак посто.

Ма како нас заваравао први поглед, код Босиља ништа није случајно ни произвољно - његов сликарски свет осмишљен је као приватно позориште у ком се, без икаквих временских или просторних ограничења, пред нама истовремено појављују уметникова: стварност, снови, сумње, веровања, лични митови, (магијски) ритуали, живот који је живео, књиге које је читао... Магијски карактер ове уметности, самозаснован је на ритуалној радости сликања  која свакодневицу алхемијски трансформише у нову, паралелну визуелну реалност. Самосвојан начин сликарског гледања, Босиља доводи до открића/конструкције  сасвим новог сликарског простора – по имену његовог творца једноставно названим Илијада. Тај сликарски простор истовремено је и нови простор у/унутар слике/сликарства. Силе и законитости света какав познајемо на Илијади су релативизоване готово до не препознатљивости. На Босиљевим сликама искључена је трећа димензија, услед чега се његово сликарство сматра једним од најрадикалнијих примера непомичности у уметности уопште. Споља статичан - Илијин сликарски свет истовремено поседује ванредну унутрашњу динамику и драматику. Закони гравитације и читава временско-сликовно-просторна конструкција света у ком живимо овде је такође доживела своју сликарску редакцију која нас, у свом крајњем исходу, природно доводи до упитаности: колико реалности заправо (може) да постоји?

Реалност Илијаде (Света по Илији), иако потпуно независна од појавности визуелног света којим смо окружени, заснована је управо на њој. Међутим, концептуализацијом представљених ликова Босиљ је учинио да они више не буду пуке представе већ, радије, идеје о себи – не онаквима какви (привидно) јесу већ какви(м) би могли(требали) да буду. Ако бисмо били склони уопштавањима, могли би тврдити како његови летећи људи (или нешто што би могло личити на човека) са два лица, митолошка бића, животиње и птице са две и(ли) више глава, заправо одражавају оно стање вечите нестабилности савременог света којим се афирмише нестабилност и апсолутна променљивост свих односа, договора, позиција и релација у животу човека данашњице. Ту нестабилност и неизвесност Илија Босиљ итекако је осетио и на властитој кожи ( најпре као човек, потом и као сликар), стога му се не може оспорити право/могућност да свет који представља јесте управо онакав каквим се доживљава и приказује на властитим сликама.

Релација у животу човека данашњице. Ту нестабилност и неизвесност Илија Босиљ итекако је осетио и на властитој кожи ( најпре као човек, потом и као сликар), стога му се не може оспорити право/могућност да свет који представља јесте управо онакав каквим се доживљава и приказује на властитим сликама.

 

Илијина Илијада

Модернистичка освешћеност и дубока промишљеност Илијиног концепта огледа се и у чињеници да је он своје сликарске замишљаје груписао у неколико кључних циклуса. Амбиција Музеја Илијанум у Шиду је да , ослањајући се на дела  која се чувају у уметничком фундусу ове институције ,те циклусе серијом изложби учини доступнијим (уметничкој) јавности. Циклус изложби, сасвим природно, отпочиње представљањем дела из вероватно најпознатијег циклуса- Илијине Илијаде.

Поред неких познатих и више пута репродукованих слика (као што су : Дволични сељак, 1958; Мали Мојсило, Дволични Антоније, 1963. или Крилати Илијадац, 1970) пред нас искрсавају једнако чудновате Илијине уметничке визије ( Мали џелат, 1958; Птица на Илијади, 1965; Глава с Илијаде, 1966. или Кључеви,1966), које показују доминантне карактеристике овог сликарства које већ деценијама не престаје да нас изненађује.

Такође поставка Илијина Илијада, у фокус ставља и један број дела која показују Илијин јединствен уметнички поступак тј. однос према материји (попут: Псонглави пастири,1963; Дволични с Илијаде,1966; Птица на Илијади, 1966; Дволични цар с Илијаде, 1967; Коњаник и краљ, 1969). У једном од ранијих покушаја класификације Илијиног сликарства, устврдио сам  како Босиљ своје слике:   1) црта, 2) слика ,3) боји,4) кречи и(ли) 5) дрља. Интуитивно користећи и комбинујући све наведене поступке, не ретко и свих пет одједном, Илија Босиљ сликао је по свему што би му дошло под руку: било да је реч о класичним сликарским подлогама (папир, платно, картон, дрво, лесонит, даска), често осликаним са обе стране – подједнако и на материјалима који су му били доступни попут одбачених џакова, стакла, деловима намештаја ( креденцима, креветима, столицама, вратима), прочитаним књигама, пампурима од флаша, зидовима куће у којој је живео...

Материјалима који су му били доступни попут одбачених џакова, стакла, деловима намештаја (креденцима, креветима, столицама, вратима), прочитаним књигама, пампурима од флаша, зидовима куће у којој је живео...

Присетимо ли се Мангелосовог цитата с почетка текста, као привидно антиподну,  за крај могли би изнети тврдњу како постоје мистерије које уопште не требе да се објашњавају. Сликарство Илије Босиља представља једну од најузбудљивијих мистерија у познатој уметности – у том контексту, свакако, ваља посматрати и изложбу која је пред нама.

 

У Новом Саду, септембар/октобар 2011.
Небојша Миленковић


Музеј наивне уметности "Илијанум"
Светог Саве 5 22240 Шид
Поставио и одржава Шидски портал™