Илијина Библија


Библија (од грчког  τὰ βιβλία ta biblia -књижице) је назив за свету књигу хришћана коју чине Стари завет ( хебрејски Танах ) и Нови завет. Библија је позната  и као Свето писмо

 

ilijina biblijaСтари завет је хришћански назив за збирку светих списа које Јевреји називају Танах. Састоји се од књига закона, историје, пророштва и песама.

За хришћане, Стари завет чини први део Светог писма .
 
Нови завет је хришћански назив за збирку списа које хришћани сматрају светим. То је нови савез Исуса кога хришћани сматрају Христом са људима. Хришћани верују да су збивања и загонетке Старог завета добили у њему своју одгонетку и пуноћу.
Нови завет је , за хришћане, други део Светог писма.

Апокалипса (грч.  Ἀποκάλυψις apokálypsis- подизање вела, откривање ) је грчка реч која се обично преводи као откривење. Апокалипса је такође и назив последње књиге Светог писма, која се преводи као Књига Откривења.

Грчка реч апокалипса се данас најчешће користи у значењу смак света.

Од свог настанка па до данас Библија  је била непресушни извор инспирације многобројних уметника - сликара, песника, композитора.


Један од уметника  који је на својим сликама обрађивао библијске теме је и самоуки сликар из Шида Илија Башичевић – Босиљ. Рођен као девето , по његовим речима нежељено дете у породици, завршио је четири разреда основне школе  и по њеном завршетку укључио се у свакодневне сеоске послове на породичном имању.  Одрастао је на народним причама и легендама, песмама о Косовском боју, као и на причама из Библије.  Све ово су и биле теме његових слика, које је почео да ствара у свом зрелом добу, када је , силом прилика, морао да напусти сељачки начин живота.

О његовим сликама са темама из Библије и о његовом односу према вери уопште, Војислав Ј.Ђурић је рекао следеће:
,, ... између народа коме је припадао и вере није правио разлику. Однос према небу и мишљење о Богу сматрао је веома личним, а побожност држао приватном ствари. Посреднике према вишој сили тражио је у иконама шидске цркве и у својој славској икони, али их је и сам стварао сликајући читаве циклусе сцена из Апокалипсе или теме из Старог  и Новог Завета.

...Познаваоци иконографије православне уметности приметиће у Илијином сликарству с религиозним темама старо језгро, наслеђено из прошлости. На многим сликама, кад је у питању композициони склоп, број учесника и њихов међусобни однос, види се ослањање на претходно црквено сликарство, било византијско, било барокно, али с решењима каква су се могла видети и на иконостасима Срема. Јесте Илија одступао од старих иконографских решења, али не до непрепознатљивости сцена или фигура. Разбуктала машта додавала је на старе нове слојеве значења, преобликовала изгледе учесника, додавала нове емотивне садржаје лицима и покретима, стварала изразито особена дела."
( Војислав Ј. Ђурић, Историјска самосвест Илије Босиља, монографија стр.29)

На Илијиним сликама из циклуса који обрађују  библијске теме, а које је сам аутор означио словима А ( Апокалипса ) и Б ( Библија ), срећемо приче из Старог завета  - прелазак Мојсија преко Црвеног мора, Ноје и његова Арка, приче из Новог завета -  Поклоњење мудраца, Бег у Египат, Тајна вечера. Но највећи број слика са библијском тематиком, а који се чува у Музеју наивне уметности ,,Илијанум,, су слике на којима аутор обрађује теме из Апокалипсе. Од укупно 62 ( шездесет и две ) слике са библијским темама, на  њих 50  (педесет) су представљене  теме из Откровења по Јовану – Апокалипсе, а 12  (дванаест) слика обухвата теме из Старог и Новог завета.


О Илијином циклусу Апокалипса, његов син, историчар уметности  Димитрије Башичевић каже:

"Апокалипса циклус односи се добрим делом на слике директно инспирисане текстом "апокалипсе" али има и индиректне инспирације тј слика које немају благе везе с текстом "апокалипсе".
можда су оне за њега, Илију, имале неко апокалиптично значење.
он неке ствари заиста није могао објаснити више сам склон рећи "није могао", "него није хтео" јер је на моја питања давао уопштене одговоре као оно "нека моја илијада"."
( Димитрије Башичевић Мангелос, Мој отац Илија нацрт за антимонографију, стр.21, Н.Сад,1995.година)


Сви  љубитељи и познаваоци Илијиног сликарства знају да се на његовим сликама ни простор ни време не наводе дословно, као и да његови ликови нису никада лично обележени, него су крајње  уопштени . То су више стилизоване  антропоморфне фигурине, често са два лица, а понекад и с крилима. Посматрач слике не може да увиди разлику између апокалиптичног анђела и савременог астронаута. Краљеви из Апокалипсе насликани су на исти начин као и краљеви  Илијине Илијаде.То је и разлог зашто је посматрачу слике  за њено поближе одређење веома важан њен назив, којим  нас аутор уводи у свет својих тајни. Ови називи говоре  о јакој литерарној позадини Илијиног сликарства, међутим упркос  томе Илијине слике су далеко од тога да буду дескриптиве, оне су углавном симболичне.

Иако је тематика Апокалипсе  мрачна – предвиђа ратове, болести и глад, Илијине слике  инспирисане Апокалипсом нису мрачне. Њихов колорит је ведар, боје јасне и топле.  Код већине посматрача ових слика оне изазивају позитивна осећања, ведрину, тек кад видите назив слике схватите да би требало бити обратно, требало би осетити зебњу, па чак и страх пред  представом најављених патњи за човека .  Илијина четири јахача Апокалипсе  једино име имају заједничко са  јахачима из Откривења. Иако знамо да су њихови дарови врло сурови, код Илије они су раздрагани коњаници који језде светом на својим коњима.

Поред ратова, болести и глади, Апокалипса предвиђа и победу добра и награду за све правоверне, чије ће краљевство наступити . Можда се Илија управо томе радовао, чекајући време када ће бити награђен за све патње којима је у животу био изложен (2.Светски рат, болест, одузимање земље, унижавање њега као уметника...). Можда  он зато боји Апокалипсу ведрим бојама. Не знамо шта би нам уметник рекао да је жив и да му поставимо питање у вези са овим циклусом, можда и не би могао ништа да нам објасни јер је само следио свој унутрашњи нагон  приликом наношења боје на подлогу. Уосталом, можда и није важно шта би нам он рекао , можда треба оставити сваком посматрачу да слику доживи на себи својствен начин.

Још једном ћемо цитирати Димитрија Башичевића, који је на отварању изложбе једног сликара наивца рекао:
"… Проматрамо слику која нам говори тим својим језиком боје и линије, говори нам мисли које ни на какав други начин није могуће ни изразити ни примити; ни ријечима ни мимиком, ни покретом ни звуком. Иако често препричавамо слике, још нитко до дан-данас, није их успио препричати, нити ће то икада моћи; као што нитко никада неће моћи неку музику доживјети путем ријечи. Заиста, јер када би то било могуће, сликарства, као ни музике не би било."


( Владимир Црнковић, Мића Башичевић- Студије,есеји,критике и записи о ликовној умјетности ( 1952 – 1963 )).

 

Препуштамо Вас Илијиној Бибилији!

 


Музеј наивне уметности "Илијанум"
Светог Саве 5 22240 Шид
Поставио и одржава Шидски портал™